LP "SMAK 86" pojavio se pet godina posle prethodnog SMAK albuma ZAŠTO NE VOLIM SNEG. Jedne antologijske ploče koja je prošla manje zapaženo nego što je zasluživala.

pass ex yu je moja furka

Autor priloga: NENAD MITROVIĆ (BG, Srbija)

Nastali davne 1962. godine bili su grupa koja je  inspiraciju nalazila u zvuku  Šedouza i Klifa Ričardsa. Prvu  pesmu na ploči su objavili 1964. godine pod naslovom "Rekla si, volimo se", i ona je prodata u (neverovatnih) 100.000 primeraka?! Govorilo se  da je tada bili ukupno negde oko 120.000 gramofona na raspolaganju u SFRJ. Dobijali su od obožavateljki, kažu, 10.000 pisama mesečno.
    Grupu su činili:
    1. Boris Babarović,pevač
    2. Miroslav Lukačić,gitara,
    3. Rudolf Šimunec,ritam gitara
    4. Dino Sarajlič, bas
    5. Josip Badrić, bubnjevi.

Teškoje pobrojati njihove najpoznatije pesme: "Napuljska gitara", "Mirjana", "Ne pitajte za nju", "Kad bi bio drvosječa", Mnogo značiš za  život moj draga itd. Itd.
Singlova su snimili ukupno trinaest. Prvi:
1. Najljepši san / Dok je drugi ljubi / Ponoc' je prošla/ Rekla si volimo se (PGP RTB 1964)
Poslednji:
Elvira / Tvoj strani svijet (Jugoton 1974)
Što se tiče LP-ija, ima ih tri od kojih je najpoznatiji:
1. Najbolje izvedbe (Jugoton 1986)

Bili su verovatno najpopularnija grupa sezdesetih u  SFR  Jugoslaviji.
Zanimljivoje videti njihovog frontmena Borisa Babarovića posle mnogo godina u coveru pesme  "Mramor, kamen i željezo" koja je prepev pesme nemačkog pevača Grafi Deutchera iz šezdesetih, a koju je izvodila grupa Roboti gde je pevao i Ivica Percl.
Sjajno! Pravi rokeri nikada ne umiru...

Pesme:
01 - Shadoogie
02 - We say yeah
03 - Johnnyu Guitar
04 - Gutar tango
05 - Mona Lisa
06 - Zambesi
07 - Perfidia
08 - Mastanje

pass : ex yu je moja furka

 CRVENI KORALJI - Rock'n'roll zbirka

 

Autor teksta: NENAD MITROVIC

ITD Band je osnovan 1982. godine u Zagrebu. Duša ovog sastava je bio Miroslav Drljača, po profesiji profesor književnosti, koji je, inače, kompletan autor muzike i tekstova  sastava, ali koji se nije pojavljivao na sceni.
    Kroz bend je prošlo mnogo muzičara: od   pevača Branislava Bekića, gitariste Damira Lipošeka, basiste Dražena Tomljenovića, bubnjara Miroslava Budanka  i mnogih drugih.
    Veliki uspeh su postigli sa svojom drugom LP pločom "Plavi Vojnik", kao i sa trećom "Skidam te pogledom" sa koje je i njihova najbolja i najpoznatija pesma "Lagano umirem".
    Zapravo  to je pesma koju svi znaju, a ne znaju izvođača. Sjajna balada, tekst, sam za sebe, vrednost. ITD Band drugačiji u streamu osamdesetih godina, i u senci sastava kao što su bili: Haustor, Film i Prljavo Kazalište.
    Pesma u prilogu  je nadživela osamdesete, lepa, topla, balada. Da u pozadini nema malo električnih instrumenata, bila bi prava akustičarska balada. Među onim dragim i najlepšim pesmama koje smo voleli «plavih od kiša našeg sećanja».

    DISKOGRAFIJA,LP izdanja
    1. Dvadeseti vijek, Jugoton 1984.
    2. Plavi vojnik, Suzy 1986.
    3. Skidam te pogledom, Suzy-CBS 1988.
    4. S ove strane ljubavi, Suzy-CBS 1989.


Negdje u meni rane duboke
Izmedu prsta, lete godine
Bila si moja ljubav jedina
Pod blatnim nebom crvena jabuka.

Lagano umirem
U tvome sjećanju
Topim se, nestajem
Ko snijeg u proljeću.

Visoko gore iznad oblaka
Plavih od kiša moga sjećanja,
U ponor svjetla kaplju zvjezdice
Tako ću i ja draga bez tebe.

Lagano umirem
U tvome sjećanju
Topim se, nestajem
Ko snijeg u proljeću.

ITD BAND -LAGANO UMIREM...

Autor teksta: HRONIČAR

Nedavno, ovde, na blogu "EX YU JE MOJA FURKA" postavio sam tekst Nenada Mitrovića o grupi TRAG. Beogradskoj grupi TRAG. Uz tekst o grupi, N. Mitrović mi je poslao i dve pesme sa jedinog njihovog singla (hvala Cucku za prebacivanja sa singla u MP-3 format!)
Na B-strani singla bila je pesma VAGONAŠI. Autor teksta je hrvatski pesnik Dibriša CESARIĆ, omiljen kod YU-akustičara tih davnih godina XX veka.
Vratimo se VAGONAŠIMA: ko su oni?! Vagonaši su oni koji stanuju u starim, napuštenim vagonima. da li ipod beogradske Gazele ili na nekom drugom, trećem mestu, svejedno. Da li u njima stanuju 2008. god. ili su stanovali 1930. isto je svejedno. Stanuju, stanovali su... Još su na ovom svetu, odavno su ga napustili... Nigde ih više nema osim u pesmi Dobriše Cesarića.
Koji bi sada srpski, hrvatski pesnik pevao, pisao stihove o toj sirotinji? Sa toliko ljubavi i saosećajnosti? kao da je i on jedan od njih!
Da, koji pesnik... Reći ću Vam - nijedan! I ko bi slušao, čitao te stihove osim mene?!
Suzanu MANČIĆ pamtimo po nečemu drugom, a ne po toj pesmi. Kada se ovakva pesma otpeva, sve drugo joj se u životu oprašta, zaboravlja.
"A naša ulica je duga, duga... i čudno ime ima: NAPUŠTENA PRUGA."
Za sve one koji su stanovali ili stanuju u ulici koja se zove "Napuštena pruga": moje je srce sa njima! Nosim ga na dlanu, poklanjam im ga! Volim Vas, kažem im...
 

T R A G - VAGONAŠI
 

Autor priloga: NADIR  EFENDIĆ

Draga Ilić - Jonaš (1922-2007) bila je još u Kraljevini Jugoslaviji spikerica radio Beograda. Draga Jonaš je sestra Dragutina B. Ilića (1910-1933),  i ona je sačuvala njegove pjesme, i izdala je malu knjižicu.
Jedan stara Beograđanka mi je potvrdila da se sjeća Ede Ljubića sa pjesmom "Zelene oči", i da je tu pjesmu komponirao Prozorskij (nisam mogao nigdje naći potvrdu te informacije.)
 Ja bih Vam predložio da objavite Ilićevu pjesmu "Motivi iz bolnice". Mislim da dobro paše uz stvare  koje smo objavili.
Srdacan pozdrav,
Nadir.

VIŠE O DRAGI JONAŠ:
Draga Ilić-Jonaš je rođena u Valjevu 10. septembra 1922. godine. Otac Bogoljub, rodom iz Drlače u Azbukovici, bio je abadžija, potom trgovac, pa opštinski dobošar. Majka Gospava. Braća su joj Dragutin i Dragoljub, oba prerano umrli učitelji i pesnici. Osnovnu školu je učila u Valjevu, niže razrede gimnazije u Užicu i Valjevu, Državnu trgovačku akademiju u Beogradu. Drugi svetski rat je provela u Valjevu i Beogradu i bivala hapšena zbog sumnji da sarađuje sa partizanima. U programima Radio Beograda i emisijama Televizije Beograd učestvovala je i posle penzionisanja, 1. januara 1985. Naporedo je radila i na obučavanju stvaralaca radijskih programa da usavrše svoju govornu kulturu. Draga Ilić - Jonaš je umrla 2007. godine.
Tako izgleda, sažeto izložen, životopis ove velike Valjevke. Uz pesnikinju Desanku Maksimović i istoričara umetnosti Gordanu Babić svakako najznačajnije.

Edo LJUBIĆ rođen je u Donjem Vakufu 1912. godine u familiji imućnih Klare i Nikole Ljubić. Već u starosti od 5 godine on je pokazao svoj glazbeni talent, jer je počeo svirati jednu dječiju "Bisernicu" koja je vise bila igracka, a manje muzicki instrument. U starosti od deset godina, Edo Ljubić je dobio pravu "Bisernicu", i već nakon 4 godine on je imao svoj amaterski tamburaski orkestar od desetak clanova. Edo Ljubic je vodio taj amaterski orkestar i istovremeno je u njemu bio aranzer i instruktor.
Roditelji su Edu Ljubica upisali u Jezuitsku (Isusovacku) gimanaziju u Travniku koju je Edo i završio. Po tom detalju se moze zakljuciti da je Edo Ljubic dosao iz imucne familije, jer su takovo obrazovanje u to doba mogli dobiti samo djeca, moze se reci, iz bogatijih familija.
Poslije gimanazije, Edo Ljubic je otisao u Zagreb i tamo je počeo studij muzike i pjevanja. Vec nakon godine dana, 1929. godine, Edo je otišao u Francusku gdje je upisao studij elektrotehnike koji je trajao do 1933. godine. Vrativsi se u Kraljevinu Jugoslaviju, Edo Ljubić je umjesto da se posveti elektotehnici - poceo profesionalno pjevati . (izvor - BARIKADA, autor teksta: NADIR EFENDIĆ)

 

Pesma Ede Ljubića "Zelene oči"  + Draga JONAŠ

Autor priloga: NENAD MITROVIĆ (BG, Srbija)

Tragove zlatnih sedamdesetih  je ostavila i beogradska akustičarka grupa »Trag«. Gradimir Avramov gitarista i kompozitor je bio duša ovog sastava, neobičnog u postavi sa tri akustične gitare, klavirom i dva ženska vokala. Dakle, Graca je sa Vladom i Zoranom, takođe gitaristima, pijanistom Vasom i dva dobra vokala Suzanom i Betom, napravio grupu čiji je zvuk bio potpuno akustičarski, ali negde na ivici džeza sa mnogo  majeva i dimova u gitarskim rifovima. Sjajni tekstovi, besprekorno slaganje glasova, dobra boja. Potpuno originalni, svirali su na Beogradskom letu, pojavljivali se na televiziji, i na svim koncertima gde su nastupali beogradski akustičari.

Diskografija:
1. Grade moj/Vagonaši,  Diskos 1975. g.

'Grade moj' jeste pesma o Beogradu, zaboravljena ali jedna od lepših, lirski vredna da se ceo tekst prenese u ovom postu, a »Vagonaši« je muzika na tekst hrvatskog pesnika Dobriše Cesarića.
Flautu u ovoj numeri, kao gost, svirao je Nenad Mitrović.

Grade moj, grade beli,
ma kud da odem,
deo tebe nosim,
tvoje mirne reke,
kolevke bi bile,
i pričale priču
za miran san,

grade moj,
ma kud da odem
treperiš u meni i
kada zvezde gasnu.
tvoje mirne reke,
kolevke bi bile,
i pričale priču za miran san

ma kud da odem ,
samnom podju
platani,
susret na uglu,
ograda sa bršljenom,
soba u potkrovlju
i uspomene.
-----

»Vagonaši«

Mi stanujemo u vagonu
Što nije nikada na putu.
U jednom kutu nam je krevet,
A kuhinja u drugom kutu.

Tu svaki vagon dimnjak ima,
Željezni, nahereni, tužni.
U ovom kraju stareži i dima
Najljepši dan poružni.

A nasa ulica je duga,
Duga,
I čudno ima ime:
Napuštena pruga.

Sve kuće brojeve imadu,
Pa ima ga i naša, bože moj.
Al nema tako velikog u gradu
Ko što je nas bijeli željeznički broj.

I vrt imade nasa kuća:
Ukraj pruge drač,
Da igrajuć se u njem djeca
Zaborave na glad i plač.

U nedjelju kad stane rad,
Eh, onda bijeda pije, pije;
Zapjeva neko hrapavim glasom,
A neko ženu bije.

Alkohol ubija... znamo, o znamo,
Znamo da alkohol škodi,
No rakije, rakije, rakije amo,
Jer utjehe nema u vodi.

Sada je ljeto... veliko, zlatno.
Odoše bogataši iz grada
Da traže odmora po svijetu,
Al mi smo tu, mi roblje rada.

I nase oči dalje gasnu,
I znoje se u radu dlanovi;
Umjesto nas putovahu svijetom
Naši stanovi.

Nedjelja. Tužno. Znamo, o znamo,
Znamo da alkohol škodi,
No rakije, rakije, rakije amo,
Jer utjehe nema u vodi.

LINK za PESME/MP3

Autor priloga: NADIR  EFENDIĆ

Tekst koji sledi jeste 'imejliranje' izmedju g-dina NADIRA  EFENDIĆA i izvesne Maje. G-din NADIR  EFENDIĆ misli da to bila fina nadopuna njegovog teksta o pesniku Dragitinu Ilicu. 
Krece PREPISKA!

PISMO NO. 1:
E, pa nije ni čudo da je D. Ilić ovako rano umro.  Da nije umro od TB (tuberkuloze), verovatno bi umro od raka na plućima, ciroze ili sifilisa.  Nemam saosećanja za bekrije. Moj muž zaspi kao beba već svih ovih 38 godina.
    (...)
    Pozdrav od Maje
    ---
PISMO NO. 2:
    Draga moja Maja kamenog srca,
    Mislim da si ipak opalila granatu preko cilja!! Uvijek je žalosno kada se jedan mladi život zauvjek ugasi. Nije bitno da  li je on kriv ili nije, ostaje žalosno. Meni je žao i samoubojice.
    Na kraju, krajeva, nije naše da budemo sudije, vec mi mozemo i smijemo  samo procjeniti  literarni doprinos  Dragutina B. Ilica srpskoj knjizevnosti.
    Koliko mi je poznato, ima vise svjetskih knjizevnika koji nisu provodili vrijeme u literarnom klubu, već u kupleraju. Da li se to nama dopada ili ne, to nema utjecaj na njihova djela koja su dobra ili loša.
    Nisi mi rijeć rekla da li ti se njegova poezija dopada!? Puritanski nazori su čestiti, ali kada postanu sami sebi svrha oni se okreću u nečovječnost.
    Pokušaj o mojim riječima razmisliti, bez da se naljutiš.
    Kad pogledam tvoju fotografiju na kojoj se tako slatko smiješ, ne mogu si
zamisliti da si tako okrutna?! Pomalo sumnjam da si nešto površno rekla bez da promisliš što govoriš. To se je i meni ponekad događalo!
    Tvoj interent prijatelj,
    Nadir
    ----
PISMO NO. 3:
    Dragi moj sentimentalni Nadire,
    Naravno da je žalosno kad se mlad život ugasi.  Još je žalosnije ako se ugasi mlad život onoga koji je primerno i zdravo živeo, radio, imao porodicu i bio moralan građanin. D. Ilić je sam doprineo svojoj smrti.  Samoubice su kukavice.  Teze je sukobiti se sa danasnjim problemima nego pobeći u smrt.   Moguće je da D. Ilić ne bi imao inspiraciju da piše poeziju da nije živeo na ovakav nacin.  Imala sam prilike da vidim napite ljude koji postanu sentimentalni i poetični.  Pitanje je da li bi ovaj pesnik mogao da stvara i trezan, sa ženom i decom, uz rad u kancelariji?
    Ja sam vrlo pragmatična, realna, i kritična.  Vrlo sam kriticna o samoj sebi, mnogo od sebe dajem, ali tražim isto od drugih.   Smatram da sam dovoljno stara da mogu da donesem sopstvene sudove bez nepotrebne sentimentalnosti. Nema se vremena na traćenje!  Ja stvarno nisam nasledila balkanski 'žal za mladost' (u stvari, još jedan više razlog da bi se pilo, a ne radilo) itd.  Ne, nisam puritanka vec 'non-believer'.  Take it or leave it.
    Vasa 'okrutna' prijateljica iz Charlottesvilla
    ----
PISMO NO. 4:
    Draga Marjanka,
    Mislim da je potrebno da upoznas  i moju sjevernonjemačku hladnoću, kada mi već prišivaš balkansku sentimentalnost.
    Prvo tvoja teza da onaj tko uredno živi (ide u kancelariju...) više vrijedi od jednog boema  ne odgavara stvarnosti. To je puni "pogodak" pored cilja.
    Svi ljudi su jednako vrijedni, i po tvojoj logici mi bi brzo završili na vrednovanju boje očiju, boje kože  i.t.d.
    Tvoja logika nije nova jer su i inkvizitori  bili čvrsto uvjereni da su uvjek u pravu. I, na žalost, i drugi osim njih. Odrasli smo oboje  u takovom sistemu.
    Drugo, po tom  principu korisnosti, kojeg ti koristiš, Dragutin B. Ilić napravio je za društvo više od Nadira, Maje... Mi se možemo zajedno sjesti 10 godina, i nećemo nikad uspjeti da tako nešto napišemo.
    Dragutin B. Ilić je nestao, ali iza njega su ostale trajne vrijednosti. Kada mi nestanemo, što ostaje iza nas? Nevažeći osiguravajući broj, par dokumenata o stažu, nešto imetka i starog namještaja kojeg nasljednici, po pravilu, bace.
    Tko je korisniji, mi ili Dragutin B. Ilic?!
    Charles Dickens je u njegovim božićnim pričama opisao jednog samotnog starca koji je slično mislio kao ti. Tu priču Ti poznaješ bolje od mene. Razmisli što je Charles u toj priči rekao, i zašto je to rekao (što je njegov Message?)
    Bez obzira na moje i tvoje godine, na svijetu je bilo i biti ce ljudi koji su vise znali i od mene i od tebe. I misli na onu (izreku/maksimu): "Čovjek bez mane, to je jedna velika mana."
    Što se tiče sentimentaliteta, ljubav i suosjecanje prema drugim ljudima su najvrednije karakterne osobine koje jedna osoba ima. Bez tih osobina, on ili ona su samo jedan blijedi fragment ljudskog bića.
    To je kao i muzička nadarenost:  ukoliko je nemaš, ne razumijes muziku i ne znaš o čemu govoriš.
    Meni je zadovaljstvo drugome pomoci, utjesiti rasplakano dijete ili pomoći jednoj starici da pređe ulicu, i za to ću uvijek imati vremana.
    Moje misli (razmišljanja) su ti sada poznate, ali budući da ja nisam misionar niti profesionalni omekšivač tvrdih duša, mislim da sada možemo prekinuti ovu našu diskusiju.
    Srdačan pozdrav iz vrućeg Henstedt-Ulzburga
    Nadir

Autor priloga: NADIR  EFENDIĆ

Tridesetih godina prošlog vijeka pojavio se je na književnoj sceni kraljevine Jugoslavije jedan pjesnik koje nije imao vremena da se bavi politikom, kao što su to radilie njegovi kolege. On je bio samo pjesnik jedne takozvane izgubljene generacije.
    Taj talentovani pjesnik po imenu Dragutin B. Ilić, rođen u Valjevu 1910. godine morao je već da 1933. godine napusti ovaj svijet. Pogođen nemilosrdnom tuberkulozom, on je znao da će umreti i on je sa sredstvima poezije obradio svoj zadnji oproštaj.
    Poslije njegove smrti, prašina zaborava pala je na Dragutina B. Ilića i na  njegove pjesme. Samo se je u kavanama na podrucju ex-yu u kasnim noćnim satima ponakad čula jedna njegova pjesma kojoj je Dragutin B. Ilić bio pisac teksta i kompozitor muzike. Bomeski tekst "Mislio sam da je život, dvije-tri čaše rujnog vina" sviran je u određenoj kavanskoj atmosferi razocaranja i beznađa. Malo ljudi znalo je činjenicu da je to oproštajna pjesma jendog mladog pjesnika koji se je u cvijetu mladosti morao da oprosti od života. Ta pjesma uspostavila je most sa jednim drugim umjetnikom tog vremana. Edo Ljubić, elektroinžinjer, boem i kavanski pjevač zapjevao je tu pjesmu i sa njom je postao najpopularniji pjevac nestale kraljevine Jugoslavije.
    Budući da je tekst te divne pjesme bio stalno mijenjan, postao je vremenom veoma iskrivljen.
    Čitaoci "EX YU je..." imaju sada priliku da procitaju orginalni i dirljivi tekst kojeg je napisao Dragutin B. Ilić u znanju da mu još  ostaje veoma malo vremane.

ISPOVEST JEDNE SKITNICE

Vaj, luto sam u mladosti sejo sebe drumovima
Opekao duši krila na ljubavnim plamenima  

Ostavio oca, majku, rodno mesto i drugove
Vukle su me u plav beskraj misli nove, želje nove

Sanjao sam da je život čaša-dve-tri dobrog vina
Vrisak cure na kolenu i jecaji violina

Obiš'o sam sve kafane, bludnicama mladost dav'o
Proćerdao mnoge dane, mnoge noći nisam spav'o.

Bivao sam noćna ptica, ljubile me lepe žene
Bilo neka sobarica, bilo sjajano odevene.

Pravio sam serenade i mnoge su lepe gospe
Znale ko se s čežnjom krade kad se nebo zvezdam' ospe.

Razbio sam mnoge čaše i litrove i bardake,
Rujno  vino, dim i flaše opevao noći svake.

Ulica me odgajila, kafana mi bila  mati
Pesma mi je ljuba bila a Cigani srni svati.

Pa sad ako krvlju pljujem ne tišti me za to jad
Proveo sam život s pesmom sagoreo rano mlad.

Danas-sutra ja umreću - svirajte mi "vranjanku"
Posmrtnog marša neću, niti oca nit majku

Da na grobu zaleleču, već igrajte drugovi,
Pesma, ljubav, žene, vino bili su mi svi snovi...

                         Dragutin B. Ilić, 1933. godine

Autor priloga: NENAD MITROVIĆ (BG, Srbija)

(naslov posta je preuzet iz strofe pesme «Vreme je za nas», grupe «U škripcu»)

Čarolija rokenrola jeste, između ostalog, u njegovoj jednostavnosti, mogućnosti izraza u malo prostora i materijala, opštoj prihvatljivosti i razumljivosti. Stoga ne čudi da eto ta čarolija, kako neki kažu, u tri-četiri akorda živi više od pola veka.
    Ako bi me neko pitao  za beogradsku scenu, sedamdesetih i osamdestih, bez razmišljanja bih rekao da je  moja omiljena grupa  akustričarska grupa bila «S vremena na vreme», a kada je roknerol u pitanju grupa «U škripcu». Spletom okolnosti oni su imali isto ime, kao i slavna engleska grupa «Dire Straights», što na engleskom jeziku znači "u škripcu".
    Beogradske grupe tog vremena bez obzira na sve različitosti u stilu, su imali specifičnost izraza i boju, nešto svojstveno samom gradu kome su pripadale.
    Ako se ne varam grupa «U škripcu»,  se pojavila 1980 godine. Originalna i prva postava je bila:
    Milan Delčić Delča, pevač
    Zoran Vulovic, klavijature
    Aleksandar Vasiljević - gitara
    Miloš Obrenović, bubnjevi
    Aleksandar Lukić, bas.
    -----
    Diskografija (LP ploče):
    1. Godine Ljubavi  (PGP RTB,     1982.)
    2. Nove Godine    (Jugoton,     1983.)
    3. O Je!  (Jugoton,     1983.)
    4. U Škripcu (Jugodisk,     1987.)

    Njihova muzika je bila jednostavna, poletna, sa puno ritma, čistih harmonija i veoma lepih tekstova. Sve je tu bilo jasno, čisto, bez ikakvih  kalkulacija, i pokušaja da budu ono što nisu. Od mnogih hitova - Siđi do reke, Nove Godine itd, izdvojio bih pesmu Vreme je za nas, koja je po meni  prava mala himna beogradske mladosti i duha osamdesetih, pesma koja me veoma podseća na proleće, buđenje života i optimizam  te generacije.
Nijedna druga pesme mi nije toliko ličila na  prepune bašte kafana, gradske ulice, prolećnu živost grada, sunce na prozorima crkve Svetog  Marka, galebove na Savi, odsjaj sunca na tezgama Bajlonijeve pijace i  ptice na krovovima Vračara
    Večno buđenje života. Zov ljubavi.

    Jesi li noćas slobodna
    Da vatru dahom zapališ
    Da jednom golom jelenu
    Pokloniš svoju haljinu.

    Tako je tužno biti crv
    U jednoj zreloj jabuci
    Pomislim strašno dobro je
    Da sebe tebi poklonim.

    Vreme je za nas,
    Vreme je za novo vreme,
    Budi slobodna,
    Budi uvek deo mene.

Vreme je za nas

---------------------------
Za ljubitelje grupe "U SKRIPCU" evo dodatka!
Posetite sledeci LINK,
i na njemu cete naci album "BUDIMO ZAJEDNO".
NIsta bez JUGOZVUKA!