Autor priloga: NENAD MITROVIĆ (BG, Srbija)
Pre skoro četrdeset godina, tačnije 1970. godine davao se film Love story, odnosno ljubavna priča po romanu Eriha Segala. Beskrajno romantičan, sa Rajanom o Nilom i Ali Mek Grou u glavnim ulogama, o paru iz različitih društvenih klasa, koji se venčava, a ona zatim umire od neizlečive bolesti. Alposutni hit u svetu, tada, kao i kod nas, tužna i srceparajuća priča.Ono što je ostalo posle svega je muzička tema iz filma sa mnogo covera, najpoznatija u izvođenju Endi Vilijamsa.Muziku i tu temu je napisao inače Frensis Lej, i ona je otišla u nezaborav..Pandan tome i još poznatiji film je bio Kum,Frensisa Forda Kopole sa ljubavnom temom iz filma,koju je napisao Nino Rota i koja je jedna od najpoznatijih muzičkih tema iz filmova uopšte.Coveri te pesme su bezbrojni, između ostalog ponovo je to pevao Endi Vilijams,čovek božanskog glasa, ali je bilo i mnogo instrumentalnih obrada. Domaći cover je bio sjajni i raskošni glas Lea Martina u pesmi "Poslednja ljubav"
Bioskopi, Kozara, Kosmaj,20. oktobar,Odeon, Zvezda.Bili su naši prozori u veliki svet, mesta druženja, sretnih i nesretnih ljubavi,zrnca detinjstva i mladosti.Ići u bioskop je bio ritual, to se dogovaralo, trebalo je za bolji film čekati i u redu za kartu, a bogami kupiti je i od tapkaroša, koji su bili posebna profesija sedamdesetih od raznih uličnih zanimanja. Nekih svojih devojaka se sećam po filmovima koje sam sa njima gledao.Leto 42, Zelena karta, 20. vek,Planeta majmuna, Osmi putnik.
Video je zajedno sa piratima uništio beogradske bioskope osamdesetih godina.Kao u onoj pesmi Video kills radio star.Zaista, video je uništio i muziku, jer osamdesetih zenitom rok en rola u obliku sinfo roka počinje vreme kada je važnije ono što se vidi, nego ono što se čuje.
Što se bioskopa tiče, njegovim nestankom nestaje i profesija, razvodnika, cepača karata, blagajnica i kino operatera, prodavača kokica i radnika za šankom u bifeu. Danas svako dete ima veću VHS ili DVD kolekciju filmova od svakog od gore pomenutih beogradskih bioskopa.
Beograd film ,kao vlasnik dvadesetak bioskopa je prodat na aukciji, i prešao u privatne ruke, a stari bioskopi, kao i stari momci ili devojke stoje neprimetni, zaboravljeni, čekajući odluku da li će postati neki kafići ili prodavnice. Ili možda kladionice.
Poslednju bioskopsku predstavu sam gledao davne sedamdesete u malom bioskopu, negde na moru, koji je mirisao na lijandere i kose preplanulih dugonogih devojčica za kojima smo uzdisali, i verovali da je dovoljno u životu, da ih uhvatimo za ruku i povedemo u Kazablanku,koja je promicala na platni ispred nas, i kada smo mislili da sve možemo, a da je svet malo i pretesno mesto za naša ustreptala srca.
Ovo me podsetilo na jednu drugu Ljubavnu priču, engleski film, kada neki studenti nekoliko dana borave u jednom selu, jedan od njih ima vezu sa jednom devojkom iz tog sela, planiraju da se uzmu, ali kad on premeri šta dobija, a šta gubi, ostavlja je. Ona rodi dečaka,umire na porođaju, a posle mnogi godina on prolazi tim putem sa svojom ženom, s kojom lepo živi , ali nema dece,i sretne momka koji čuva neke koze ili ovce, nije ni bitno, i shvati da je to njegov sin.Ubila sam se od plakanja kad god sam gledala taj film, više ne bih smela ni da ga gledam.Koliko se sećam glumi Elizabet Harli.
E, a sad sećanje na Lea Martina, kad smo imali školske igranke subotom popodne i moje podsećanje na jednog dečaka koji me uvek birao da igramo na tu pesmu.
Bioskopi? U Nišu radi samo jedan bioskop, u koji ne vredi da se ide , pogotovu ako je domaći film, jer se ništa ne razume. Ono što me nervira u bioskopima je što ljudi počnu da ustaju čim vide kraj, upale se svetla i ne može da se pročita ko je sve učestvovao u stvaranju filma. Zato ipak radije DVD kod kuće.