Pred vama je kolekcija snimaka poljskih grupa koje sviraju pesme PARNOG VALJKA u svojoj obradi.

To su najpoznatije grupe iz Poljske koje izvode pesme Parnog valjka, i to na momente bolje od originalne grupe. Muzika je na sledecoj lokaciji, a fotografije/omoti su na ovoj lokaciji.

U NOVOJ 2008 GODINI ZELIMO SVIM NASIM GOSTIMA I POSETIOCIMA PUNO SRECE I RADOSTI I PUNO DOBRE MUZIKE. PRVI MUZICKI POST BICE UPRAVO OVAJ ZVAN AUTOMANIJA JER SE OVDE RADI O MUZICI EX-YUGE KOJA SE MOZE SLUSATI U KOLIMA DOK PUTUJETE. PITATE SE KOJIM KOLIMA? PA, NARAVNO, SVIM ONIM (KOLIMA) KOJA SMO NAVIKLI DA GLEDAMO U STAROJ DOBROJ JUGOSLAVIJI, A CIJE MARKE I MODELE NI DANAS NISMO ZABORAVILI...

Ukazala se mala, nevažna mogućnost da otputujem u Zagreb. I mada sam  bio u životnom dobu dostojnom svakog poštovanja nikada ranije nisam bio u tom gradu. Gradu koji je već petnaest godina pripadao susednoj, a ne mojoj državi. I to ne baš prijateljskoj državi. Na sreću, antagonizam između Hrvatske i Srbije je malo popustio, pao u zaborav, i putovati u tu zemlju nije više bilo tako velika opasnost, gest hrabrosti.
I, eto me u Zagrebu! Gradu toliko drugačijem od grada u kom ja živim, i koji i ne želi da se poredi sa mojim gradom. Njemu su reperi neki drugi evropski gradovi, evropske metropole.
U Zagrebu je trebalo da provedem samo jedan dan. Jedan dan sa Zagrebom.  Kao da mi je neko poklonio taj grad na jedan dan. Jedan kišni majski dan.
Kada si prvi put u nekom gradu onda si ushićen, euforičan. Sve te oduševljava, čini srećnim, zadovoljnim.
U Zagreb sam doputovao autobusom. Stajao sam na autobuskoj stanici i čekao da neko dođe po mene. Konačno se pojavio jedan mladić sa rasta-frizurom.
- Darko - predstavio se.
Mucao je.
- Odakle si, Darko? - upitao sam ga dok smo napuštali autobusku stanicu.
- Iz Šibenika - odgovorio je.
Kada bih ja, Darko, bio iz Šibenika ostao bih tamo. Ne bih dolazio u Zagreb ili bilo koji drugi kontinentalni grad. Ta moja večita čežnja za Mediteranom.
Darko bi povremeno boravio u Zagrebu. Nije imao nikakvo stalno zaposlenje već je obavljao sitne poslove. Ovoga puta, to je bilo za jedan alternativni pozorišni festival, a ja sam bio učesnik na njemu.
Pošto je do mog nastupa bilo još vremena, Darko me je odveo  u jedan omladinski klub. Iz ranca sam izvadio foto-aparat i napravio nekoliko snimaka. Fotografisao sam plakat na kome je pisalo: "I pederi su ljudi". Onda je Darko fotografisao mene. Ponašao sam se kao turista. Prihvatio sam tu ulogu, nisam imao drugih ambicija. Ja sam na jedan dan u Zagrebu, ništa suštinsko, ništa značajno. Zagreb je toliko toga video, doživeo: šta ja mogu da ponudim tom gradu? Svoj jednostavni performans, tridesetak primeraka knjige pesama koji će završiti u poštanskim sandučićima meni nepoznatih ljudi? To sam došao da ponudim Zagrebu. Ipak, u tom jednostavnom performansu bilo je skupljeno dvadeset godina mog bavljenja književnošću.
Potom me je Darko odveo u drugi klub za mlade. Klub Istrijana. U njemu je bilo življe. Više mladih ljudi, dešavanja, kontakata... Upoznao sam špansku pozorišnu trupu koja je na festivalu nastupilia prethodnog dana.

Napolju je i dalje kišilo. Ponovo sam uzeo fotoaparat i fotografisao. Preuzeo sam ulogu glupog turiste. Neka, to ću biti! Zadovoljan sam. Ionako sam u Zagreb doputovao bez većih ambicija. One su za ove mlade ljude oko mene, meni nisu potrebne. Samo jedan dan malo drugačiji od ostalih: to je ono što mi je potrebno, što će biti dovoljno.
Organizatorka me je odvela na lokaciju gde je trebalo da izvedem svoj performans. Na stolu je počivalo tridesetak primeraka knjige. Seo sam za sto i u svaki primerak počeo da ispisujem posvetu: "Ova knjiga predstavlja skroman poklon..."

Izveo sam svoj performans, Darko je fotografisao, bila je tu i filmska kamera. Možda će, jednoga dana, to nekome biti zanimljivo? Možda će pogledati filmski snimak, pronaći nešto u njemu? Možda nisam sasvim uzalud dolazio u Zagreb? Možda sam jednu ciglu ugradio u neki imaginarni zid?
Posle nastupa bio sam znatno opušteniji. Okončala se i ta obaveza. Još nekoliko sati u Zagrebu i - doviđenja! Valjda i Zagrepčani tako kažu na rastanku - Doviđenja?
Uveče oko deset ponovo zagrebačka autobuska stanica. Na peronu sam sa Darkom. Razmenjujemo telefone. Možda se ponovo sretnemo? Gde? U Beogradu u koji Darko povremeno dolazi.
Noć je i svetla Zagreba ostaju iza mene. Kiša je konačno prestala. Izlazimo na auto-put. Na njemu je mračno i malo toga može da se vidi kroz prozor autobusa. Do ponoći još sat-sat i po. Tada će sve prestati. Završetak dana biće kraj za mnogo toga. Zavesa se spušta, ja tonem u san i to je kraj.
Kraj koji predstavlja početak za nešto drugo. Nešto sasvim drugo.